Multidimenzionalni sintezni model stanišne povoljnosti zelenih žaba iz Pelophylax esculentus kompleksa na području Južnog Banata

Abstract

Vodozemci su trenutno najugroženija grupa kičmenjaka sa najvećim rizikom od izumiranja. Uništavanje staništa predstavlja glavni faktor ugrožavanja vodozemaca u svim delovima sveta. Vrednovanje stanišne povoljnosti predstavlja važan segment u implementaciji mera zaštite posebno u smislu očuvanja ali i restauracije narušenih i degradiranih staništa. Za potrebe kvantifikacije stanišne povoljnosti zelenih žaba u riparijalnim područjima Južnog Banata, kreirana je mreža kcadrata 250×250 m. Kvalitet staništa je procenjen korišćenjem indeksa stanišne povoljnosti (Habitat Suitability Index–HSI) koji uključuje 10 varijabli koje se odnose na svojstva akvatičnih i terestričnih staništa. Svakom kvadratu je dodeljena vrednost svake varijable a zatim je kreiran sintezni model stanišne povoljnosti. Vrednovane su sledeće varijable: položaj u odnosu na distribuciju vrste (SI1), proporcija litoralne zone (SI2), permanentnost vodnog tela (SI3), kvalitet vode (SI4), zasenčenost vodnog tela (SI5), uticaj ptica močvarica (SI6), uticaj riba (SI7), proporcija vodnih tela u okviru kvadrata (SI8), proporcija podobnog terestričnog staništa u okviru kvadrata (SI9) i proporcija makrofita u vodnom telu (SI10). Staništa koja su okaraktenisana kao najpovoljnija su zauzimala 37% površine dok su relativno do potpuno nepovoljna zauzimala ostatak istraživanog područja. Najveća stanišna povoljnost je evidentirana u okviru 13 disjunktnih fragmenata staništa organizovanih u četiri veće prostorne celine: Belocrkvanska jezera, tok reke Nere sa kanalom Jaruga, ušće reke Nere i mrtvaje Karaša i južni obod Deliblatske peščare sa DTD kanalom. ОOvakva prostorna fragmentacija povoljnih delova prostora ukazuje na izuzetan značaj disperzivnih koridora dok nepovezanost povoljnih staništa može dovesti do povećanja lokalnog rizika izumiranja dema čime se dovodi u pitanje opstanak čitave metapopulacije žaba na području.